„У борби рођене“

Чујеш ли селе весела,
чујеш ту уку велику?

— Скендер Куленовић (1942)

Из штампе је изашла књига У борби рођене: Допринос жена Козаре Народноослободилачкој борби ауторки Ведране Адамовић и Марине Љубичић Богуновић. Ову публикацију су издали Музеј Козаре у Приједору, Национални парк Козара, Архив Републике Српске и Удружење архивских радника Републике Српске. Ауторке су запослене у музејским установама у Приједору, тачније, Ведрана Адамовић као музејски савјетник у Музеју Козаре, те Марина Љубичић Богуновић као виши кустос Меморијалном музеју на Мраковици. Рецензије потписују др Владан Вуклиш (Архив Републике Српске, Бањалука) и мср Сандра Лукић (Универзитет у Бањој Луци, Филозофски факултет).

У наставку доносимо изводе из рецензија.

Мср Сандра Лукић: „Монографија је утемељена на богатој архивској грађи из фондова Архива САНУ, Архива Југославије, Архива Војноисторијског института, Архива Меморијалног музеја на Мраковици, Архива Музеја Козаре и Архива Републике Српске. Необјављена архивска грађа допуњавана је сазнањима из богате периодике, литературе, електронских извора и документарних филмова, приватних породичних фондова као и бројним разговорима са релевантним саговорницима. Рукопис монографије садржи 239 страница текста који је подијељен у неколико великих цјелина, уз уобичајени предговор, увод, списак извора и литературе, закључак и богате прилоге који се односе на имена погинулих и преживјелих жена у Народноослободилачкој борби. Монографија Ведране Адамовић и Марине Љубичић Богуновић представља веома важно историјско свједочанство о промјени улоге жена у периоду и након Другог свјетског рата. Ауторке су успјеле да освијетле овај историјски период дајући нам бројне нове историјске податке и упознајући нас са храбрим женама чија је улога углавном, уз ријетке изузетке, била занемарена у досадашњим истраживањима. Монографија У борби рођене имала је за циљ и успјела је да отме од заборава храбре жене Козаре и њихова дјела, те представља изузетан прилог нашој култури сјећања и памћења на Козару, која је синоним за страдање српског становништва у Другом свјетском рату.“

Др Владан Вуклиш: „Са једне стране, истраживања о женској улози у историји и даље су несразмјерна тежини те улоге. Али она постоје и њихов број се повећава, захваљујући савјесном раду историчарки и научница сродних дисциплина. Са друге стране, већи проблем представља опште стање историографских истраживања, која не само што не полазе из родне перспективе (јер сва то и не могу да чине, већ се широком лепезом тема морају бавити и из других углова), него родно питање слабо, или пак уопште не укључују у стваралачки процес. Самим тим, научни резултати репродукују матрицу родне неравноправности, приказујући жену углавном на такав начин и у таквим улогама какве им је мушки свијет приписивао. Историјски извори, уосталом, рефлектктују све несразмјере, како културолошке или класне, па тако и родне. Стога је изазов истраживања из родне перспективе утолико тежи, а његове могућности су мање видљиве. Ипак, историја не тече праволинијски. Њена конвулзија кроз окупацију и револуцију 1941–1945. избацује жену напријед као субјекта историје. Жене своју енергију, тијела и ум уграђују у историјски процес као никада до тада, остављајући, уједно, писане и материјалне трагове своје борбе и својих страдања. Зато је Народноослободилачка борба за савремену историју наше жене можда нулта тачка од које истраживања могу да иду унапријед или уназад кроз вријеме, али увијек у диспозицији према њој самој, како у рефлексивном, тако и у хеуристичком смислу. Жена је живјела и прије и послије, али је тада рођена, кроз борбу, као историјски субјект. Своје прошлости се сјећала и своју будућност је проповиједала кроз фокалну тачку рата и револуције. Ауторке ове књиге су то схватиле, дајући свом дјелу најприкладнији могући наслов.“