У Архиву Војводине, пред бројним аудиторијумом у свечаној сали Музеја присаједињења, одржана је у сриједу 25. јануара 2023. године са почетком у 13 часова промоција тротомне студије „Покатоличавање Срба (Прекрштавања на подручју Загребачке надбискупије између 1941. и 1945.)“, аутора др Филипа Шкиљана, научног сарадника Института за миграције и народности у Загребу, на Знанственом одсјеку за етничка истраживања и националне мањине. Oву значајну студију, која говори о духовном геноциду над српским народом у НДХ, објавио је крајем 2022. године Архив Војводине у саиздаваштву са Архивом Срба у Хрватској oдносно Српским народним вијећем и Архивом Републике Српске. На промоцији су говорили Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида, Огњен Карановић, историчар и политички аналитичар, др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине и др Филип Шкиљан, аутор овог изузетно значајног дјела. Промоцији су присуствовали др Бојан Стојнић, директор Архива Републике Српске и др Владан Вуклиш, помоћник директора Архива Републике Српске.
Детаљније о издању
У издању Архива Војводине, Српског народног вијећа – Архивa Срба у Хрватској и Архива Републике Српске објављено је крајем 2022. године капитално тротомно дјело „Покатоличавање Срба (Прекрштавања на подручју Загребачке надбискупије између 1941. и 1945.)“. Аутор овог капиталног дјела је др Филип Шкиљан. Рецензенти књига су др Радмила Радић и др Миле Бјелајац. Главни и одговорни уредник овог издања је др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине.
На подручју Загребачке надбискупије, у раздобљу од 1941 до 1945, десетине хиљада православних Срба затражили су прелаз на римокатоличку и гркокатоличку вјероисповијест. Тачан број конверзија није познат, али поименични попис оних који су тражили прелаз, занемарујући бројне мањкавости тих пописа, попео се до бројке од 67.708 особе, што је пак вишеструко мање и од податка који је за цијелу НДХ користио и сам надбискуп Степинац (240.000). Број је засигурно био већи, макар због оних који су затражиле пријелаз а уопште нису побројани, па би се могло закључити да је најмање 20 одсто Срба Загребачке надбискупије поднијело молбу за прелаз. Молбе су биле појединачне, породичне, колективне и масовне, а прекрштавало се и без тог формалног услова. Највећи број молби колективног карактера, уз масовно ритуално прекрштавање, било је у славонском, банијском и кордунском дијелу надбискупије. Срби Загребачке надбискупије подносили су молбе с надом да ће тиме сачувати и запослења, и домове, и своју имовину, а у крајњој линији и свој живот. Међутим, упркос свој демагошкој мимикрији клера и режимских власти, радило се у основи о присилној работи, дакле о злочину над вјерском и националном мањином у егзистенцијално изнуђеној позицији у коју је жртва доведена примјеном основне усташке идеолошке матрице. Истине ради, треба рећи да су многи жупници који су писали молбе (препоруке) Надбискупском духовном столу у Загребу били благонаклони према особама које су молиле за прелаз и препоручивали су те молбе. Тек понеки жупник, обично у крајевима гдје су прекрштавања била масовна (рецимо у жупи Горњи Богићевци) показивао је нетрпељивост и неповјерење према Србима који су тражили прелаз. У појединим жупама било је толико прелазника да су жупници предлагали и оснивање нових, тзв. прелазничких жупа. Треба напоменути да су прелази заправо били формалног карактера, будући да већина прелазника никада након тога није практиковала римокатоличке обичаје. Неки жупници, попут Фрање Жужека из Глине, били су свјесни формалности тих прелаза и нису ни захтјевали од пријелазника да држе до обичаја Римокатоличке цркве. Други су се жупници чудили томе што превјерени Срби не држе до римокатоличких обичаја, па су се жалили Надбискупском духовном столу због тога. Кад су зими 1941. и у прољеће 1942. године усташки злочини узели маха, посебно у неким дијеловим надбискупије (Банија, западна Славонија) прекрштени Срби су схватили да им промјена вјере неће помоћи, односно да је била политичка, лицемјерна и реално бесмислена. Један дио „бивших православних“ се након усташких акција чишћења терена разбјежао по шумама и прикључио партизанима, други је дио одведен у концентрационе логоре, а трећи поубијан на кућним праговима или на стратиштима. Успоставом Хрватске православне цркве 1942. прекинута је политика масовних прекрштавања. Број прелаза рапидно је пао: 1943. године на неколико стотина (највећи дио прелазника те 1943. су прелазници из жупе Невинац), а потом, 1944. и 1945, једва на неколико десетина. Број прелаза на подручју Загребачке надбискупије енормно је надмашио прелазе у свим другим бискупијама.
Епилог кампање прекрштавања православних на римокатоличку и гркокатоличку вјероиосповијест је након успоставе социјалистичке Југославије био лапидаран: поништавају се сви вјерски прелази. У сачуваној књизи прелаза за жупу Кунић Рибнички стоји овако: „Предсједништво Земаљског антифашистичког виећа Народног ослобођења Хрватске (ЗАВНОХ) издало је 26. аугуста 1944. слиедећу одредбу: Превођење православаца од 1. 10. 1941. за вриеме окупатора било је присилно, зато ништавно и без вриедности. Водитељи матичних књига дужни су уреда ради да бришу сва така превођења. Поступак треба да је брз и без формалности“.