Историјски архив Ниш је поводом 130 година од рођења Душана Дуце Ђ. Цветковића (1892–1978) приредио изложбу архивских докумената под називом „Чика Дуцин завет“. Ова изложба представља једну у низу изложби коју је овај архив приредио на високом умјетничком и академском нивоу.
У припреми изложбе „Чика Дуцин завет“ чији је аутор архивски савјетник Миљана Ђорђевић, коришћена је грађа из Музеја позоришне уметности Србије, приватне архиве породице Цветковић, Архива Југославије и Историјског архива Ниш. Изложбу прати истоимени илустровани каталог.
Изложба архивских докумената „Чика Дуцин завет“ је свечано отворена у изложбеном холу Архива Републике Српске у сриједу 28. септембра 2022. са почетком у 14 часова. На отварању изложбе говорили су др Бојан Стојнић, директор Архива Републике Српске, Снежана Радовић, директор Историјског архива Ниш и Миљана Ђорђевић, аутор изложбе. Изложбу је отворила Дијана Грбић, директор Народног позоришта Републике Српске, a догађај су употпунили солисткиња етно групе „Траг“ Весна Драшковић и пијаниста Младен Јанковић извођењем композиције Нишка Бања, топла вода. Послије отварања изложбе у дворишту Архива Републике Српске приређен је пригодан коктел.
Душан Цветковић, чувени чика Дуца, био је ренесансна личност: глумац, вокални солиста, драмски писац, композитор, редитељ. Комплетан је аутор широм света познате пјесме Нишка Бања, топла вода. Душан Цветковић се са глумачким позивом први пут сусрео у кафани свог оца, а током Првог свјетског рата, дијелећи судбину свог напаћеног народа, прелази са српском војском преко Албаније и 1916. године доспјева на опоравак у Африку. Ступа у тек основано Српско војничко позориште у Бизерти које је приказивало представе за обољеле војнике у логору Лазуаз недалеко од Бизерте. Осим што глуми, почиње и да пише позоришне комаде (Све због рата, На прагу отаџбине). Између два свјетска рата, поред позоришта у свом родном Нишу, играо је и у Народном позоришту у Скопљу гдје је завршио курс глуме код Александра Верешчагина, Народном казалишту у Сплиту, полупрофесионалном позоришту у Штипу, у позориштима у Битољу и Лесковцу, Малој комедији Милоша Рајчевића у Београду, Народном позоришту Моравске бановине у Нишу. Пет најљепших година живота, по сопственом признању, проводи у Народном позоришту Врбаске бановине у Бањалуци (1933–1937), а затим се враћа позоришту Моравске бановине у Нишу, у коме је остао као глумац све до пензионисања 1952. године. Умро је 18. априла 1978. у свом родном Нишу.
Као глумац, умјетнички зенит је остварио у старијем добу и истакао се у карактерним и комичним улогама, а нарочито у изванредном тумачењу локалних ликова са свим типичностима карактера, навика и говора у комадима из Ниша, Лесковца и Врања. Успјешно се бавио и пјевањем. Снимио је прву плочу на српском језику за Фабрику грамофонских плоча Pate Ferer 1928. године у Паризу. Наступао је и као пјевач народних пјесама на Радио Београду и снимио преко 40 грамофонских плоча са пјесмама од којих је неке и сам компоновао. Комплетан је аутор, текстописац и композитор, чувене пјесме Нишка Бања. Написао је и 57 позоришних комада, претежно шаљивих са ликовима из нишке средине, од којих је око 20 приказано.
