Оригинал аутографа приповјетке „Мргуда“ Петра Кочића чува се у Архиву Републике Српске. Рукопис је откупио Срески архив у Бањалуци од Кочићеве удовице Милке, која је у Београду, дана 10. децембра 1957. године, својеручно потврдила аутентичност овог документа.
Поводом пет деценија од смрти великог писца, крајишки културни радници Фуад Балић, Мерсад Бербер, Бато Бијелић и Ибро Ибришагић (директор Архива), припредили су 1966. године библиофилско издање Кочићеве „Мргуде“. Међу 14 листова великог формата, од чега је један двострани, пет листова факсимила Кочићевог аутографа праћени су са пет листова илустрација — гравура Мерсада Бербера. Издање садржи и избор текстова кога је саставио Фуад Балић, свједочанства о настанку и утицају Кочићеве приповјетке. Исте године када је Архив Босанске Крајине објавио ово значајно издање, одржан је и први Кочићев збор.
Оригинал рукописа „Мргуде“ био је изложен у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске у Бањалуци приликом отварања интерактивне сталне поставке „Соба сјећања на Петра Кочића“ 19. августа 2019. године.
У прилогу доносимо скениран аутограф „Мргуде“ и текст приповјетке.
Сигнатура: АРСБЛ 208–050.
Петар Кочић: Мргуда
Мргуда упрти рубине и пође на перило. Нешто јој се стеже око срца, кад изиђе с бременом из зграде.
Има већ неколико недјеља, како се у селу само о њезиној матери, а још више о њој, говори.
Кад мину поред Бореновића кућа, лијепо осјети, како је румен обли и ухвати дрхтавица. Боји се, видјеће је ко, па ће што рђаво за њом рећи. Она је љута; вратиће му, па опет тешко њој.
Мати јој немирна. Једнако трчара од куће до куће. Некад одмркне у селу, а свијет као свијет: свашта испреда. Чојек јој се жалио и попу:
— Оче, молимо те ко старијег, прошћеш, она моја бијежа од мене… Буде два-три дана код куће, онда се нешто пришјети, намаже косу, очешља се и обуче ко да ће на збор, па ето ти је у свијет. Нема је за неколико, па се јопе’ врати. Примим је. Ко велим: моја је, бог је не убио! Буде мало, јопе’ реп на раме па у мрак… Ја је солим, одијевам, обувам и ‘вамо чиним јој, што ‘но веле, идару, а, прошћеш… Е, па, оче и брате мој, знаш како је: не мере исан. Оно, има се и про’одати, има с образом и поштењем.
— Не кријем, не шијем, већ ето ти отворено пред овом свијетлом брадом кажем: Нећу те! Шта ће ми стара, саката, сипљива и чакараста кљусина?!
— Шути, роспијо једна роспијска! Осман је пађа један по један био, па је он на Плевни изнемого. Ама, зар није тако, оче Ђурђу, молимо те?
Така је Мргудина мати.
Посрћући с разора на разор, Мргуда застаде више Влајића тора. Чу разговор.
— Увано о мени говоре — помиси и зађе за један лиснат грм.
— Јест, друго моја, крв! Жестока крв је томе крива. Мргуда познаде грло и задрхта.
— И ја би’ то рекла — чу се други, мало облији женски глас. — Ама, јеси ли вид’ла, сестримим те: нема јој ни седамнаест година, а сисе јој набризгале, па тврде ко камен! Кад је погледам, лијепо ми дође криво што сам женско; јест, очију ми!
— Испале ти, дабогда! — прошапта заједљиво Мргуда.
— Ама, не треба ти ништа друго: погледај матерешину само! Старија је од мене макар десет година. Ја, јучерашње вузле, крезуба бабетина, а она и сад ко каква млада.
— Нека си ти крезуба бабетина, ама си и поштена жена, а она је копилског соја. У њезином се племену и копилад рађају. Ја би’ се својом дјецом, друго, заклела да је и Мргуда копиле.
— И јесам копиле! — шкрипну Мргуда зуб’ма и клисну поред тора на перило.
Спрти рубине, сједе и поче се изувати. Кад се изу, збаци са себе зубун, забаци остраг прегачу, узгрну кошуљу до изнад кољена, па зађе у воду и стаде усрпав. Погледајте је како је кршна и наочита!
Лице смеђе, окошто, а остала снага саливена, једра, пуна као у надојена јањета. Крупне, дубоке, црне очи увијек су јој нешто влажне; а нос прав, меснат, с округлим ноздрвама, мало на више завинут. Усне набубриле и увијек црвене. Само, кад се ражљути, задрхћу и поблиједе.
Осим свега тога Мргуда је, што се у народу каже, слатке крви — слатке, преслатке! А кад запјева: „Мој се драги на војску опрема“ — готово свака жена, која има сина на солдачију, стане плакати. Тако је, копиле, знало ту пјесму жалобитно запјевати.
— Само нек сам ја Мики драга, па нек свијет говори штогођ ‘оће — прошапта она, сагну се, узе пратљачу с обале и стаде испирати рубине.
Око ње свукуд вода, свјетлост и непрегледно, миришљаво прољетно зеленило. Ваздух се очистио иза кише, па трепери и свијетли се као стакло. Око бијелих, облих ногу жубори вода и лагано протиче, а треперава се свјетлост одбија од воде и игра јој се по влажним образима и дугом, сјајном гердану.
Диже главу, баци пратљачу на обалу, протегну се, а пјесма јој се сама из грла оте:
Мој се драги на војску опрема.
Очи јој засузише, а снага тихано задрхта. Глас се снажно, умиљато разлијегао; прелијевао се горчином, пркосом, разбукталим жаром.
Иза ње бућну камен у воду и попрска је по бијелим бедрима. Она се трже, поблиједи и задрхта као срна, а пјесма јој се следи на блиједим, уздрхталим уснама. Окрену се, а оно Микина глава вири кроз упрскано и овлажено шибље.
— Мика, брате мој, бјежи отален; видиће те свијет, па што ћу онда од срамоте, јадна ти сам! — преклиње га Мргуда и непрестано, збуњено спушта кошуљу низ голе, пуне бедре.
— А кад те Лујо Крстанов пресреће у јелику, ти шутиш… Не велиш: видиће свијет.
— Мореш, Мика, говорити штогођ ‘оћеш! — уздахну она и изиђе на обалу. — Шта ће ми Лујо? Онај шврћо? Од рђе се не мере крува најести, а кад иде, клима ко какав старац. Да је барем таки герз ко ти, тако снажан, плећат, висок, мого би чојек нешто и помислити, а ‘нако … Мика, брате мој, ти се гријешиш ода ме.
Он се затрка, прескочи преко воде и приђе јој.
— Сав свијет скочи на ме, па и ти. Зар ти није, болан, жао?… Мика, Мика, огријешићеш душу!
— Знам ја твоје извијање, Мргуда, знам!
— Шта ти оћеш од мене, Мика?! Крви би ти своје уточила. Ја те волим, умирем за тобом, а ти… Душе би’ ти дала. ‘Оћеш душе?! А у чему је душа? Је л’ у крви? — пита Мргуда, а све се зажарила у образу.
— Веле, да је — одговара хладно, преко срца, Мика.
Она у тренутку истрже Микин нож иза припашаја и махну по голој мишици. Крв шикну, а рана се разврати. Дрхћући, истрже рупчић испод накићене тканице, натопи га врелом крвљу и баци пред Мику.
— Ето ти душе! Мика, вјерујеш ли ми сад?! — јекну боно, а сузе је облише.
Мика се скаменио, поблиједио, па шути. Једва се освијести и приђе, те јој зави рану, па је стаде снажно око струка стезати, гристи, грлити и љубити.
— Немој, брате мој, не ваља се то прије вјенчања — отима се она малаксало, отирући руком оно мјесто, на ком’ је осјећала Микине уздрхтале усне. Боји се, јадница, познаће свијет.
Он јој несвјесно, нехотично завуче руку у набрекла њедра, која су у ватри горјела као што је модро, распаљено планинско небо изнад њих. Мргуда се трже, врисну и гердан јој звекну на једрим прсима:
— Јој, јој! Немој, очи моје, ја сам шкакљива.
Његова рука ухвати за нешто влажно, обло, тврдо као камен, а вруће као жива жеравица.
— Немој, зеницо моја! — прошапта она њежно, с дубоким уздахом, занесе се и, изнемогла од силног узбуђења, немоћно спусти главу на његово раме. Са Мргудиних зажарених образа нестаде узавреле румени. У часку се прели у мртво, ледено бљедило.
— Од тога дана није се више на само састајала с Миком. Бјежала је од њег’, а умирала за њим. И јесен дође. Мику примише у војску. „Мој се драги на војску опрема!“
Била је пошљедња ноћ пред полазак Микин, бурна, вјетровита, јесенска ноћ. Мргуда запрета у кући ватру, уђе у зграду, свуче се и леже у мјесто.
Испод тврдог, сламног поглавача мирише суво босиље, девесмиље и црвени, увели ђулићи, а под њим се шири мирис загријаног, планинског сијена.
Помисли на Мику. У глави осјети ватру, а уз образе јој удари врео пламен. Обли је врућ, преврућ зној и цијела јој снага задрхта, па набрекну. Дрхће и намиче на се власнату, меку поњавицу. Гори, сва гори, као да је у ватри.
Збаци поњавицу с облог, загријаног, уздрхталог тијела, завуче руку под миришљави простирач, извади сламку, па је стаде грискати, немирно се протежући, Она гриска а, а испод поглавача мирише босиље, девесмиље и црвени, увели ђулићи:
— Боже мој, ‘оће ли доћи?
Изаће јој пред очи снажан, ведар, насмијан. Она нешто гријешно помисли и од те се помисли стресе.
— Не ваља, што сам помислила! То је грјешно и богу драгом мрско. Боже, што си ме ‘ваку створио? Што ће ми ова снага и ватра? Проклета крви, што ме тако мучиш?
Обрну се на другу страну. Кроз размакнута јелова брвна, која су ударала на смолу видјела се мјесечина како се расплинула по жутом, скореном блату око стаја. Она гледа и дрхће, а срце стрепи у силној, насртљивој, неодољивој чежњи:
— Боже мој, ‘оће ли доћи?
Вјетар ломи и крши гране с ретка трешања више зграде, силно зајауче, па силно, оштро зацвили и затресе зградом. Вјетар трга и просипље суво, свенуло лишће, а она пламти, гледа и шапће:
— ‘Нако ће се и моја младост осушити, увенути, чекајући га, док се врати с војске. Али чекаћу га. Да ме цар проси за свога сина — нећу!
Говорила је, дрхтала је, па је онда тихо у сузама, као мало сисанче, заспала…
На згради шкринуше врата, за планине зађе мјесец, вјетар утоли, и све утиша.
Из даљине хуји ријека. На млинским лакомицама шуми вода и пада у бадањ. Кроз примамљиво шумљење и слијевање воде чујеш, као да неко шапће. Окренеш се — не видиш ништа. Само чујеш, како ријека уједначено хуји и осјећаш, како тешко дише ледена, јесенска ноћ.
— Лани нас уби кља, ове године оби град, а до године нек’ нам царевина пошље добра десетара— па никад боље среће!
— Људи моји, ја млим, да нас ово трећи пут бије вријеме од ове проклете укопације!
— Како нас неће вријеме бити, кад се копилад рађају, а свијет се брез божје воље вјеша!
— Ко се објесио?
— Па објесила се Мргуда Малетина, дабогда јој земља кости изметала! Ш ње је овај град пао…
— Не куни дијете! — викну стари Чочорика. — Град је божја воља. Мргуда је погријешила, крв занијела, ама и гријех свој окајала. Дјецо, не кун ‘те је, већ реците: бог да јој душу прости!
Беч, 10. XII 1902.
Мом драгом Герасиму